Istorijat sabora u Guči

ISTORIJAT SABORA U GUČI

Kada se zabožuri duša i srce razigra ljubavlju, sa obronaka Ovčara, Jelice, Čemerna, Golupca i istorijat1Krstaca, sa obala Bjelice i Moravice, Gorušice i Dragačice devojački čedno i momački gorolomnički, zaori se milosno: “Dragačevo, ružom ograđeno, pola ružom, pola bosiokom“.

Zaori – da ljubav ljubavno podari. Po toj nežanki, po guslarskoj epovanki i krajputaškim znamenima Dragačevo je prepoznatljivo u kulturi Srbije tromoravke…

Diljem zemljinog šara, na svim meridijanima, na svim kontinentima, najverovatnije i na Antarktiku, zna se da su Guča i Dragačevo trubačkom muzikom ovenčani. Truba se, zvučno i milozvučno, glasi i u najvećim svetskim metropolama, a fotosi trubača vinuli su se i u kosmos, gde su se njima drugovali kosmonauti. Uz sve druge, zastava Dragačevskog sabora trubača viori se od 2000. godine i na najvišem zemljinom vrhu – Mont Everestu, na Himalajima (8848 m). Tamo ju je odneo prvi Srbin – Dragačevac, Dragan Jaćimović iz Puhova. Modernim jezikom rečeno, Dragačevski sabor trubača jedan je od najglasovitijih srpskih brendova.

A… u svet je trubačka muzika krenula iz dragačevskih sela, preko Guče. Preko Dragačevskog sabora trubača, na kome se, punih pet decenija, jatimice okupljaju bogomdani muzičari – zlatni srpski trubači. Nekadašnje seljačko Dragačevo doživelo je snažan privredni i sveukupan prosvetno-kulturni razvoj posle 1950. godine, a Guča je dobila obeležje savremenog gradića, najviše u prvoj deceniji XXI veka, pre svega zahvaljujući Saboru trubača.

istorijat1

Trubači sa obrona Ovčara

Prestonica savremenog trubaštva Guča je relativno mala, pošto truba u nas zasvira još 1831. godine. Pre blizu dva veka knjaz Miloš Obrenović naredi da u Kragujevcu bude “Knjažesko srbska banda“, a da prvi blehorkestar predvodi Josip Šlezinger (1794-1870), Somborac, u to doba prvi muzički pismen stručnjak u Srbiji. “Oberlautar“ Mustafa, svirač na violini i zurlama, do tada je uveseljavao srpskog vladara i njegovu svitu, “pa je čak i strance, ne mnogo raspoložene prema turskoj muzici, zanimao.“ Odmah po dolasku u Kragujevac, Šlezinger se prihvatio organizovanja “bande“. Kako nije imao dovoljno osposobljenih svirača, od Knjaza je tražio da se banda popuni momcima iz naroda, koji imaju smisla i volje za taj posao. Miloš odmah izdade naredbu – da svaka nahija pošalje po pet mladića. I, tako je počelo. Mada sve nije bilo bez teškoća, prebirajući vešto prstima u nove “zlatne“ instrumente, izvodeći znana im narodna kola i pesme, ali i sve ono što ih je učio maestro J. Šlezinger u tadašnjoj srpskoj prestonici Kragujevcu.

Prošlo je do sada gotovo dva stoleća i dosta vojnih zaslužnih pukovskih i divizijskih bleh-orkestara i kapelnika. Ali, tek sredinom 19. veka jačaju u narodu strani muzički kulturni uticaji koji se početkom našeg doba vide u narodnoj muzici Dragačeva, ispoljivši se, naročito, u razvoju trubaštva i u višeglasju homofonog stila, tj. u pevanju “na bas“. Kako su bleh-orkestri nicali, kazivali su nam spontano savremeni dragačevski svirači. U Dljinu se zna da njihov najstariji trubač “bejaše neki Ćebić koji je svirao pre Prvog svetskog rata… A on je to nasledio od starine.“ U Goračićima prvi orkestar su osnovali braća Davidović iz Dragačice “biće oko Prvog svetskog rata, i u sastavu je imao svega četiri svirača.“ Dalje, kazivači navode da je “u Rtima kapelnik i prvi trubač bio Milisav Kostić – Tralja, a njegovi sadašnji naslednici su mu trubači iz orkestra Srećka Obradovića“. Tako stigosmo i do trubača Desimira Perišića iz Goračića i orkestra pobednika na Prvom saboru 1961. godine u Guči.

istorijat2

Pesme se, najčešće, zasnivaju na kratkim dvotaktnim motivima i melodijama, obično dvodelne strukture, od 4–5 tonova.

Izvođenje poletnih kola iz zapadnih krajeva se odlikuje osobenim povremenim pauziranjem vodećih truba, dok pratnja basova preuzima glavnu melodiju vodećih truba, apostrofirajući osnovne harmonije.

Zatim, primetićemo da su južnjačka kola, obično orijentalno obojena, u tzv. “aksak“ ritmu. To se posebno ističe “svirkom“ bubnjara, koji znalački sa većim “čukanom“ (desna ruka), kombinuje udare tanjim prutićem (leva ruka, po ivici bubnja, vešto naglašavajući izmenjivanje dvodela i trodela u osobenim ritmičkim formulama i kombinacijama (8/8; 7/8; 9/8 i dr), naročito u karakterističnim igrama – pesmama zvanim “čoček“. Tada, spontano i zanosno, meraklijski, zaigraju samo oni koji to umeju i znaju.

U istočnom regionu veliki broj kola tipa “Batrna“ (starinska igra) i “Stara Vlajna“, odnosno Timočka rumenka ili Svrljiški laskavac, čuvaju genetske crte vlaškog i srpskog orskog igranja, kada se tančari, ukrštajući ruke, uhvate držeći se za pojas. I sve srpske pesme i igre obuhvataju do pet tonova, dok su vlaške melodije raspevanije, uz povremeno izmenjivanje laganog dela sa obično bržim refrenom. Pevanje uz pratnju trubača postaje danas sve omiljenije u nas. Kao što su to bili prvi narodni trubači Miloševog doba, i savremeni su, uglavnom, autodidakti i sluhisti, svirajući obiman repertoar pesama i igara napamet po sluhu, improvizujući svoju svirku, spontano iz duše i srca.

Sa prvim orkestrima stasavali su kao muzičari i brojno se uvećavali njihovi članovi. Od četiri do pet svirača na početku, savremeni orkestri uobičajeno imaju do deset izvođača (tri do četiri “be“ trube, tri basfligorne, jednu bas trubu – helikon ili eufonijum i, napokon doboš i veliki bubanj sa činelama). Ujedno su se jasno stilski izdiferencirala tri regiona, kao tri poznata centra sa najboljim trubačima u Srbiji danas.

Mada trubaštvo u našem narodu nema duboki koren, kao naša vokalna muzička tradicija, činjenica je da su kulturni poslenici pre četiri decenije, duboko zaorali brazdu našeg trubaštva u malenoj Guči. Ono se od tada, kao iz sna, veoma brzo probudilo u onim krajevima zapadne, istočne i južne Srbije, gde je trubačko seme, verovatno već postojalo posejano, te toliko proteklih decenija iz centra Šumadije, gde je prvi put posađeno daleke 1831. godine.

Guča – Prvi Sabor 1961.

istorijat3

“A onda… dogodio se Dragačevski sabor trubača u Guči. Sabor svih sabora. Najsabor“. (14. oktobar 1961. godine)

Posle priprema, na Pokrov Presvete Bogorodice u porti gučke crkve Svetog arhangela Gavrila, 14. oktobra 1961. godine, održan je Dragačevski sabor, koji je sve do 1971. nosio naziv Dragačevski sabor seoskih trubača Srbije. Dogodilo se te subote nešto što će se pretvoriti u kulturno čudo. Po njemu će se prepoznavati, ne samo Dragačevo, već i Srbija.

List “Čačanski glas“, koji se takođe ubraja u osnivače ove manifestacije, iz pera Milana Đokovića, ovako je prikazao otvaranje takmičarskog dela: “Kako je divno izgledao program sabora… Pesma “Sa Ovčara i Kablara“ je postala saborska himna… Nju su, na svečano dekorisanoj tribini, odsvirali svi orkestri zajedno i to tako znalački da su mnogima u publici od radosti i suze poletele. Bio je to divan prizor, kakav se ne zaboravlja…“ Ove pozdravne reči je uputio gostima Vlastimir – Lale Vujović predsednik Prvog saborskog odbora, pri otvaranju ove manifestacije. Inače, Vujović je otvarao i naredne sabore: 1963. i 1964, kao i 1985. godine.

Takmičila su se četiri orkestra, sva četiri iz dragačevskih sela: Desimira Perišića iz Goračića, Dragiše Kovačevića iz Graba, Dragan Jovanović iz Dljina i Srećka Obradovića iz Rtiju. Ocenjivao ih je stručni žiri: Miodrag Vasiljević, profesor Muzička akademije iz Beograda, Dragoslav Dević, muzikolog iz Beograda, Branko V. Radičević, književnik iz Beograda, Nikola Kolaković, pevač narodnih pesama iz Beograda i Vlastimir – Lale Vujović, predsednik Saborskog odbora. Oni su za prvu trubu Dragačeva proglasili Perišića, a za najbolji orkestar – sastav iz Dljina.

Interesantan je podatak da su, od svih trubača koji su nastupali na ovom Saboru, samo trojica živa – Tomo Alempijević i Nedeljko i Dragan Jovanović, svi iz Dljina. Priredbu je režirao Vladimir Atanacković iz Beograda. Voditelj je bio Radoslav Protić iz Guče.

Gizdavo je bilo kolo staraca i starica iz Kotraže, Donjeg i Gornjeg Dubca sa Krstomirom Sretenovićem, nosiocem Karađorđeve zvezde iz Rtiju, koji je u svojoj 73. godini prvi “ustrelio“ svadbarsku jabuku. Najbolji bacač kamena s ramena bio je Milan Dobrosavljević iz Kotraže, a među rvačima u kosti – Milinko Pajović iz Turice.

Prelepa je bila izložba vezova i tkanica. Izabrani su nosioci najlepše tradicionalne narodne nošnje – Milka Protić, Branko Zoćević, Natalija Đurović iz Guče i Miljko Ocokoljić iz Lise. Nisu izostale ni izložbe poljoprivrednih proizvoda i stočnih grla, kao i Industrijskog kombinata “Guča“ (u kafani “Dačo“). Rukorad tkalja Dragačevske zadruge žena iz Donjeg Dubca je izlagan na svim narednim saborima (1961 – 2010).

Ipak, najveće uzbuđenje izazvalo je takmičenje trubača. Bila je to svirka za pamćenje. Dragačevski specijaliteti su pripremani u dve šatre – Dragoljuba Milivojevića iz Kotraže i Miša Mijatovića iz Viče. U crkvenoj porti, iz kazana “čučavca“ je potekla i rakija, koja je služena gostima. Sabor je organizovala Kulturno-prosvetna zajednica opštine Guče. Nagrade su obezbedili: ilustrovani list “Duga“ iz Beograda, koja je najboljem trubaču (sve do 1968) darivala trubu, zatim “Čačanski glas“ iz Čačka, STV “Partizan“ i Kulturno-prosvetna zajednica Guče. Prvi sabor trubača je doživeo veliki uspeh. O njemu se pisalo naširoko u novinama i govorilo u programima svih radio stanica.

Dokumentarni film o Prvom saboru – “Prva truba Dragačeva“ je režirao Mladomir Puriša Đorđević, za koji je dobio međunarodnu nagradu. Kasnije, dokumentarce su snimali poznata imena svetske i naše kinematografije: Emir Kusturica, Živojin Pavlović, Krsto Škanata, Kamenko Kaluđerčić, Žorž Skrigin, Pjer Nikolić, Dušan Milić…

Prvi događaj je uvek za pamćenje, za nezaborav, za (pod)sećanje… Svako finalno takmičenje trubačkih orkestara Srbije, uz pucnjavu prangija sa okolnih brda, iz 200 truba (ot)počinje saborskom himnom “Sa Ovčara i Kablara…“ a završava melodijom “Maršem na Drinu“. Od Prvog sabora, zbog neprocenjivog saborskog bogatstva i afirmacije i prezentacije ovog – dragačevskog kraja, Dragačevci, osobito Gučani, na zvuk trube ustaju u njenu čast i Trubu pišu kao Ljubav – velikim slovom.

Dan za pamćenje u Guči

Biranim rečima, takmičenje je otvorio 14. oktobra, Vlastimir Lale Vujović, predsednik organizacionog odbora:

istorijat4

Otvaranje Prvog sabora u Guči

“Dragi gosti, u ime Kulturno-prosvetne zajednice i ostalih organizatora našeg Dragačevskog sabora, najtoplije vas pozdravljam sa željom da se što prijatnije provedete između starog Dragačeva i novog Dragačeva. Ovde je nemoguće davati ma kakav znak za početak, jer je već neko učinio, bilo kao gost, bilo kao organizator. Ko je to, to ne zna niko, jer sve ovo što vidite i čujete sačinjava sastavni deo Sabora, a takođe učesnici u Saboru i programu smo i mi kao organizatori i vi, iako kao gosti. Imate priliku da vidite Dragačevo onakvo kakvo je bilo u doba oslobodilačkih borbi protiv Turaka, kada su vojevali Prota Gučanin, Vujo Belokamenac, vojvoda Milić Radović i mnogi drugi, koje je, takođe, blisko vremenu u kome je palo 400 Dragačevaca na Kosovskom boju 1389. godine.

Ali, isto tako, imate priliku da vidite i novo Dragačevo, koje je u 1941. godini dalo najbrojniji i jedan od najboljih partizanskih bataljona, iz koga su rođena četiri narodna heroja, koji je učestvovao i u čuvenoj borbi na Trešnjici. Dragačevo, koje je u toku NOB, i pored najstrahovitijeg neprijateljskog terora, ostalo dosledno NOB-i. Dragačevo, koje je za poslednjih 15 godina, sopstvenim snagama, izgradilo: 15 novih škola, 11 zadružnih domova, 110 km novih valjanih puteva, koje je elektrificirano… Mada je zamisao bila da staro i novo spojimo, da vidimo odakle smo počeli i gde sada stojimo, namera nam je da, u cilju privrednog razvoja, ovaj sabor pretvorimo u tradicionalan… Zahvaljujemo se na pomoći uredništvu “Duge“, “Čačanskog glasa“, “Radio – televizije“, Kulturno-prosvetnoj zajednici sreza Čačak i svim drugim koji su nam pomogli“.

Posle održanog govora i treće prangije otvorio se jedan stari album folklora i tradicije.

“A onda… dogodio se Dragačevski sabor trubača u Guči. Sabor svih sabora. Najsabor“.

Izvor: www.cksguca.rs